Imam njega, nas i nebo :)

28.05.2012.

"Morao sam..."

Zao mi je, mila. Dalje moras sama, ja ne mogu s tobom.” Slovo po slovo izgovorih i za svako slovo smrvih dio srca, svog i njenog. Gledao sam je. Cutala je i gledala me u oci. Srce je mahnito lupalo. Bilo me je strah, ne znam zasto. Poslije nekoliko divljih otkucaja srca ucinila je nesto sto me je skoro ubilo. Pocela se smijati, grohotom. Bijes je navirao, rastao je u meni kao ziva. "Cemu se smijes", pitao sam. Kroz najiskreniji smijeh je rekla: "Sebi. Bila sam luda kad sam vjerovala da me volis." Okrenula se i otisla, zauvijek. Nije sacekala da joj objasnim. Htio sam reci da je vjerovatno nikad necu zaboraviti iako je ostavljam. Morao sam jer sam je nesebicno volio, ma i danas je volim. Nije zasluzila da je idiot i pokvarenjak poput mene drzi pod staklenim zvonom. Htio sam je za sebe, htio sam da budem jedini muskarac u njenom zivotu. Odrekla se drustvenog zivota, izlazaka, porodica joj vise nije bila na prvom mjestu. Hranio sam ego time. U drustvu sam bio muskarcina jer je “moja mala” cinila sve što sam htio. Naredjivao sam joj sve i svasta, a ona me je kao robinja slusala. Sve do jednog dana dana kad sam shvatio da i moja sestra zivi na isti nacin. I ona je voljela gada i ispunjavala mu sve zelje. Vise nisam mogao, sestrine suze su unistile moj ego kojeg su hranile suze moje voljene. Tog dana sam ucinio sta sam morao i ne kajem se. Rekao sam joj da je ostavljam, nije cekala objasnjenje, ali mozda je i bolje tako. Ja sam bio na dnu, nisam imao snage i nju povuci za sobom. Vidjam je svaki dan. Sretna je, i ja sam zbog nje. Smijala se ona i sa mnom, jeste. Bila je vesela ali ne i sretna. I ja sam dobro, sad kad sam siguran da je i ona uredu. "Bit ce bolje..." sapnem sebi i nasmijem se, tiho, za sebe.